Jelena, žena koje nema

"Od samog pocetka"

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan,
mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.)

Ali ja sam navikao da je i ne očekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam preboleo kao bolest
koja se boluje samo jednom u životu.
Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do
početka novembra.
Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću.
I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve češća i življa.
U maju retka i neredovita.
U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru , kad je sunce žitko
i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se
gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi......

Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci
kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i
neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj.
Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja
koja je žena i avet.
...Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa
prolećnim vetrićem. Pod kakvim vidom ću je još sresti?
Kuda će me odvesti to prividjenje, draže od svega i opasnije od
svake opasnosti stvarnog života? Hoće li kad to vreme dođe i nju
priložiti sa mnom u grob?

"Na putovanju"

Jelena, koja se tako retko pojavljuje na putovanjima,
je još ponajčešće pored mene.
Zato volim da putujem sam i putujem često
Tako se dešava, u srećnim trenucima, da se pojavi Jelena.
Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kažem,
jer to ni sam ne bih nikada mogao predvideti niti umem docnije sebi
da objasnim.

Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, uobličena pustinja.
Čini mi se da je živo biće neće videti i preživeti ni videti joj kraja.
A meni valja živeti, i čekati.
Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

"Do dana današnjeg"

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve ređe, sve nejasnije,
ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu.
Da to ne bih mogao učiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa
sve manje, nadajući se uvek višem.
Tako sam celo jedno leto živeo od jednog nerazumljivog i munjevitog
viđenja....
Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se mogla samo sagledati u predvečerje dugog dana mog samotničkog
leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda više ne pomazu. Ono od čega bih hteo da
pobegnem ide sa mnom .....
A ono što bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo
da vidim - ne javlja se više ni u snu.
Jelene nema...
Putovanja za mene gube draž i smisao.

Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana
samoobmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo
za nju......
Moglo bi se reći da sam uvek živeo od osećanja na jedno priviđenje,
a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam.....

Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema.

Samo da ne prestanem da je iščekujem!

Ivo Andrić