Odlazak

Prvo su prsti
prvo su ruke iščezle
i pojednostavile se s vazduhom
koji je postao plav gde si ostala.
Daljina te je zatim pretvorila u tačku
u malu crnu tačku bez očiju bez kose bez nogu.
Na kraju; k'o kamen si pretegla u vodu razdaljine.
Najzad si celovitija no ikad na dnu ovog sećanja.

Stevan Raičković

Nema pomoći

Postoji mesto
u srcu koje nikad
neće biti ispunjeno

prostor

čak i u najboljim
trenucima

znaćemo to
više nego
ikad

postoji mesto u
srcu koje nikad
neće biti ispunjeno

i
mi čekamo
u tom
prostoru

Čarls Bukovski

Povratak

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Stevan Raičković

Ti si moj život videla iz bliza

Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.

Stevan Raičković

Za Džejn

225 dana pod travom

i znaš više od mene.

Odavno su ti uzeli svu krv

suva si pritka u korpi.

Tako li to biva?

U ovoj sobi

sati ljubavi

još bacaju senke.

Kad si otišla

uzela si

gotovo sve.

Klečim u noćima

pred tigrovima

koji me ne puštaju.

To što si bila

neće se ponoviti.

Tigrovi su me pronašli

i nije me briga.

Čarls Bukovski

Kad bi ti otišla

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Matija Bećković

Zaboravi

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreceš prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kaži...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuškanca,
I onaj nas poljubac na kiši
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kazem ti to bez gorcine,

Otvori oci ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.

Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je vec dragana, hocu da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako,

I znam da možda i boli, ...ali pokušaj,
Molim te,....pokušaj...zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreceš prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kaži... i zaboravi.

Rade Šerbedžija

Ja nemam mira

Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svet citav grlim.

Amor me kazni da sred uža stojim,
Nit omcu dreši, nit okove steže,
Nit da me smakne, niti da odveže,
Nece me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nem, glas gubim:
Umreti žudim, a pomoći tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mre nit mi se živi,
Smejem se plačući, žalošću se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.


Frančesko Petrarka

Prošlost

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema;
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđ'o Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želis i čekas. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strašna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
Svaki svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti,

Peti neprekidno do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jado dete,
Pružajući ruke i vapijuć': Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć' svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji
Za nama gleda na nas k'o Meduza.

Jovan Dučić

Pesma ženi

Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden, -

A ti ne postojiš nit' si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Dučić

Himna ljubavi

Ako jezike čovečije i anđelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili praporac koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne gordi, ne nadima se; ne čini što ne valja, što ne pristoji; ne traži svoje; ne srdi se; ne misli o zlu; ne raduje se nepravdi, a raduje se istini; sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi... Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje i razum će nestati. Jer delimično znamo, a delimično prorokujemo; A kad dođe savršeno, onda će prestati što je delimično. Kad bijah dete, kao dete govorih, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad postadoh čovek, odbacih ono što je detinjasto. Jer sad vidimo kao kroz staklo, kao kroz ogledalo, u zagonetki... a onda ćemo licem u lice. Sad znam delimično, a onda ću znati kao sšo sam znan, poznati kao što bih poznat... A sad ostaje vera, nada, ljubav, samo ovo troje; ali je ljubav najveća medju njima...

Prva poslanica svetog apostola Pavla Korinćanima (glava 13)

8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

Vasko Popa

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

Vasko Popa

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

Vasko Popa

Chanson/ Šansona

Quel jour sommes-nous
Nous sommes tous les jours
Mon amie
Nous sommes toute la vie
Mon amour
Nous nous aimons et nous vivons
Nous vivons et nous nous aimons
Et nous ne savons pas ce que c'est que la vie
Et nous ne savons pas ce que c'est que le jour
Et nous ne savons pas ce que c'est que l'amour.


Који је данас дан
Данас је сваки дан
Драга
Данас смо цео живот
Љубави
Волимо се и живимо
Живимо и волимо се
И не знамо шта је то живот
И не знамо шта су то дани
И не знамо шта је то љубав.

Žak Prever

Čeznja

Ženu koju volim, koja je gospa moja, pokaži mi je, Bože, ako je volja tvoja, ako ne, smrt mi zadaj. Nju, koja je svjetlost za ove oči moje, za kojom stalno plačem, pokaži mi je, Bože, ako ne, smrt mi zadaj. Nju, koju si stvorio ljepšom od svih žena koje poznam, Bože, pusti da je gledam, ako ne, smrt mi zadaj. Nju, koju si dao da je više volim nego sebe, Bože, daj da s njome zborim, ako ne, smrt mi zadaj. Aleksa Šantić

Iluzija

Tražili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine sto te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrcu pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

Dragana Konstantinovic

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Konstantin Simonov

Spiram te sa kože

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Pero Zubac

Moja te reč dotakla

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.
Pero Zubac

LXI

Neka je blažen dan, mesec i doba, Godina, čas i trenut, ono vreme I lepi onaj kraj i mesto gde me Zgodiše oka dva, sputaše oba, Blažene prve patnje koje vežu U slatkom spoju s ljubavlju mene, I luk i strele sto pogodiše me, I rane koje do srca mi sežu Blaženi bili svi glasovi, koje Uz uzdah i žudnju i suze bez broja Prosuh, zovući ime Gospe moje; I blažene sve hartije gde pišem U slavu njenu, i misao moja Koja je njena i ničija više... Frančesko Petrarka

O priči i pričanju

Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života- krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego sto mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pisanim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.

Kada je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo proslošću, da s lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i sa istim problemima? Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tudje, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdrzati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava; jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: »Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane«. Ukratko, može postojati sto načina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega i to svima i jednom zauvek, drevne reči: »Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui« (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti).

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

Ivo Andric

More bez pesnika

Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima
Al nema takvog pesnika
Ni imena potpuno slobodnog
O gorko o slepo more
Zaljubljeno u brodolom

Branko Miljkovic

Jelena, žena koje nema

"Od samog pocetka"

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan,
mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.)

Ali ja sam navikao da je i ne očekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam preboleo kao bolest
koja se boluje samo jednom u životu.
Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do
početka novembra.
Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću.
I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve češća i življa.
U maju retka i neredovita.
U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru , kad je sunce žitko
i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se
gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi......

Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci
kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i
neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj.
Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja
koja je žena i avet.
...Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa
prolećnim vetrićem. Pod kakvim vidom ću je još sresti?
Kuda će me odvesti to prividjenje, draže od svega i opasnije od
svake opasnosti stvarnog života? Hoće li kad to vreme dođe i nju
priložiti sa mnom u grob?

"Na putovanju"

Jelena, koja se tako retko pojavljuje na putovanjima,
je još ponajčešće pored mene.
Zato volim da putujem sam i putujem često
Tako se dešava, u srećnim trenucima, da se pojavi Jelena.
Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kažem,
jer to ni sam ne bih nikada mogao predvideti niti umem docnije sebi
da objasnim.

Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, uobličena pustinja.
Čini mi se da je živo biće neće videti i preživeti ni videti joj kraja.
A meni valja živeti, i čekati.
Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

"Do dana današnjeg"

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve ređe, sve nejasnije,
ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu.
Da to ne bih mogao učiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa
sve manje, nadajući se uvek višem.
Tako sam celo jedno leto živeo od jednog nerazumljivog i munjevitog
viđenja....
Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se mogla samo sagledati u predvečerje dugog dana mog samotničkog
leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda više ne pomazu. Ono od čega bih hteo da
pobegnem ide sa mnom .....
A ono što bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo
da vidim - ne javlja se više ni u snu.
Jelene nema...
Putovanja za mene gube draž i smisao.

Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana
samoobmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo
za nju......
Moglo bi se reći da sam uvek živeo od osećanja na jedno priviđenje,
a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam.....

Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema.

Samo da ne prestanem da je iščekujem!

Ivo Andrić

41

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Tagore